Ponoćno sunce

I mrzio bih nas oboje mnogo više kada bi ona bila mrtva.Pregurao sam sat na ovaj
način-razmišljajući o najboljem načinu da je ubijem.Pokušavao sam da izbegnem
sam da zamišljam stvarnu radnju.To bi možda moglo da bude previše za mene:mogao
bih da izgubim bitku i završim ubijajući svakoga u krugu.Tako da sam samo
isplanirao strategiju,i ništa više.To me je nosilo kroz čas.Jednom,pri
kraju,virnula je ka meni kroz tečan zid njene kose.Mogao sam da osetim
nepravednu mržnju koja je gorela kroz mene dok sam susreo njen pogled-video sam
odraz mržnje u njenim uplašenim očima.Krv je obojila njene obraze i pre nego
što je uspela da se sakrije ponovo u svojoj kosi,i skoro da sam bio izgubljen.Ali
zvono je zazvonilo.Spašen zvonom,kako uobičajeno.Oboje smo bili
spašeni.Ona,spašena od smrti,spašen da za samo kratko vreme ne budem košmarno
stvorenje kog sam se plašio i mrzeo.
Nisam mogao da hodam polako koliko sam trebao dok sam hitao iz prostorije.Da me je iko
gledao,mogao bi da posumnja da nešto nije bilo u redu sa mojim hodom.Niko mi
nije pridavao pažnju.Sve misli ljudi su se i dalje vrtele oko devojke koja je
bila osuđena da umre kroz manje od sat vremena.Sakrio sam se u kolima.Nisam
voleo da razmišljam o sebi kako moram da se krijem.Kako kukavički je
zvučalo.Ali sada je to bio slučaj bez pitanja.
Više mi nije ostalo discipline da budem oko ljudi.previše se usresređujući na moje napore da ne ubijem jednu od njih nije mi ostavila nimalo izvora da odolim ostalima.Kakvo
traćenje bi to bilo.ako sam bio prepušten čudovištu,takođe bih mogao da poraz
učinim dostojnim.Pustio sam CD sa muzikom koja me je obično smirivala,ali ovaj
put sa uradio malo za sebe.Ne,ono što je sada najviše pomoglo bio je hladan,vlažan,čist
vazduh koji je navirao sa laganom kišom kroz moj otvoren prozor.Mada sam mogao
da se setim mirisa krvi Belle Swan savršeno jasno,udisanje čistog vazduha je
bilo kao čišćenje unutrašnjosti mog tela od te zaraze.
Ponovo sam bio zdrav.Ponovo sam mogao da razmišljam.I ponovo sam mogao da se borim.Mogao sam ponovo da se borim sa onim što nisam želeo da budem.
Nisam morao da idem njenoj kući.Nisam morao da je ubijem.Očigledno,bio sam racionalno,razumno stvorenje,i imao sam izbor.Uvek je postojao izbor.
Nisam se osetio na taj način u učionici...ali sada sam bio daleko od nje.Možda,ako je
veoma,veoma pažljivo budem izbegavao,neće biti potrebe da mi se život
promeni.Sredio sam stvari na način koji mi se sada dopadao.Zašto bi trebalo da
dozvolim da dosadan i ukusan niko to uništi?
Nisam morao da razočaram oca.Nisam morao da izazovem stres mojoj majici,brigu...bol.Da,to bi povredilo moju usvojenu majku takođe.A esme je bila tako ljubazna,tako nežna i meka.Izazivanje bola nekome kao što je Esme je bilo zaista neoprostivo.Kako je ironično to što sam želeo da zaštitim ovu ljudsku devojku od bezvredne,bezube pretnje izopačenih misli Jessice Stanley.Ja sam bio poslednja osoba koja bi ikada stajala kao zaštitnik Isabelle Swan.Njoj nikada ne bi bila potrebna
zaštita od ničega više nego što joj je trebala od mene.Gde je bila
Alice,iznenada sam se upitao.zar me nije videla kako ubija swan devojku na
gomilu načina?Zašto nije došla da pomogne-da me zaustavi ili da mi pomogne da
uklonim dokaze,šta god?Da li je bila toliko preokupirana posmatranjem nevolja
za Jaspera da je propustila ovu užasniju mogućnost?Da li sam ja bio jači nego
što sam mislio?
Da li zaista ne bi bišta uradio ovoj devojci?
Ne.Znao sam da to nije istina.Mora da je Alice bila jako skoncentrisana na Jaspera.Potražio sam na odredištu na kom sam znao da će biti,u maloj zgradi napravljenoj za časove
engleskog.Nije mi trebalo mnogo da lociram njen poznati,,glas“.I bio sam u
pravu.
Svaka njena misao je bila okrenuta Jasperu,detaljno posmatrajući njegove male izbore
minutima.Poželeo sam da mogu da je pitam za savet,ali u isto vreme,bilo mi je
drago što nije znala na šta sam bio sposoban.Što je bila nesvesna masakra koji
sam razmotrio prošlih sat vremena.
Osetio sam novi požar kroz moje telo-požar stida.Nisam želeo da niko od njih zna.Ako bih mogao da izbegavam Bellu Swan,ako bih mogao da ne rukovodim da je ubijem-čak i ako
sam to mislio-čudovište bi obavilo i škrgutalo svojim zubima u porazu-i niko ne
bi morao da zna.Ako bih mogao da se udaljim od njenog mirisa...

Nije postojao razlog da bar ne pokušam.Dobro izaberem.Da pokušam da budem ono što je Carlisle mislio da jesam.
Poslednji sat škole je bio skoro gotov.Odlučio sam da već jednom sproveem moj novi plan u delo. Bolje to nego sedenje ovde na parkingu gde bi ona mogla da prođe i uništo
moj pokušaj.ponovo sam osetio neopravdanu mržnju prema devojci.mrzeo sam što je
nesvesno imala moć nadamnom.Što je mogla da ne natera da budem ono što
prezirem.
Hodao sam brzo-malo prebrzo,ali nije bilo svedoka-na malom kampusu do kancelarije.Nije
bilo razloga da susretnem Bellu Swan.Izbegavao bih je kao nesreću,što je i
bila.
Služba je bila prazna izuzev sekretarice,koju sam i želeo da vidim.Nije primetila moj tihi
ulazak.
,,Gospođice Cope?“
Žena sa neprirodno crvenom kosom je podigla pogled i iskolačila oči.To ih uvek uhvati
nespremne,male znakove koje nisu mogle da shvate,bezobzira koliko puta su
ranije videle nekoga od nas.
,,Oh“,zadihala se,malo usplahireno.Poravnala je majcu. Glupo,pomislila je.Star je tek toliko da bi mi bio sin.Previše je mlad da razmišljam na taj način...
,,Zdravo Edwarde.Šta mogu da učinim za tebe?“,trepnula je kroz debela stakla naočara.
Neprijatno.Ali znao sam kako da budem šarmantan kada sam želeo da budem.Bilo je lako,s obzirom da sam odmah mogao da znam kako je moj ton ili gest prihvaćen.
Nagnuo sam se napred i susreo njen pogled,kao da sam se udubio u dubinu malih,braon očiju.Njene misli su već lepršale.Ovo bi trebalo da bude jednostavno.
,,Pitao sam se da li biste mogli da mi pomognete oko mog rasporeda?“,rekao sam mekim glasom koji sam koristio da ne plašim ljude.Čuo sam da je srce počelo ubrzano da joj kuca.
,,Naravno Edwarde.Kako mogu da pomognem?“.Previše mlad,previše mlad,pevušila je
sebi.Naravno,pogrešno.Bio sam straiji od njenog dede.Ali prema mojoj vozačkoj
dozvoli,bila je u pravu.
,,Pitao sam se da li mogu da se prebacim sa biologije na viši nivo prirodnih nauka,možda fiziku?
,,Da li postoji neki problem sa gospodinom Bannerom,Edwarde?“
,,Uopšte ne,samo,već sam učio ovo gradivo....“
,,U onoj naprednoj školi u koju ste svi išli na Aljasci,tačno.“stisnula je usne dok je
razmišljala o ovome.Oni bi svi trebali da budu na fakultetu.Čula sam da se
nastavnici žale.Savršene ocene,nikada ne oklevaju u odgovoru,nikada pogrešan
odgovor na testu-kao da pronalaze način da prepisuju u svakom predmetu.Gospodin
Vorner bi radije poverovao da bilo ko prepisuje na testu,nego da je učenik
pametniji od njega.Mogu da se kladim da im majka pomaže oko učenja...
,,Ustvari Edwarde,fizika je malo prepuna sada.“
Gospodin Banner mrzi da ima više od dvadesetpetoro učenika u razredu.
,,Ne bih smetao...“
Naravno da ne.Ne savršeni Cullen.,,Znam to Edwarde,ali jednostavno nema dovoljno mesta....“
,,Da li bih onada mogao da odustanem od tog časa?mogao bi da iskoristim to vreme za samostalno učenje“.
,,Da odustaneš od biologije?“usta su joj se otvorila.To je ludost.Koliko je teško da sediš na
času čije gradivo već znaš?Mora da postoji neki problem sa gospodinom
Bannerom.Pitam se da li bi trebalo da popričam sa tobom u vezi toga?
,,Nećeš imati dovoljno poena da diplomiraš.“
,,Nadoknadiću to sledeće godine.“
,,Možda bi trebalo da porazgovaraš sa roditeljima o tome“.
Vrata su se otvorila iza mene,ali ko god da je bio nije razmišljao o meni,pa sam ignorisao
dolazak i skoncentrisao se na gospođicu Cope.Lagano sam se nagnuo bliže,Raširio
sam oči.Ovo bi bolje radilo da su bile zlatne a ne crne.crnilo plaši ljude,kao
što bi trebalo.
,,Molim vas gospođice Cope.“napravio sam glas onoliko sladak i uverljiv koliko je mogao da
bude-i to je moglo dabude prilično uverljivo.
,,zar ne postoje neke druge sekcije na koje bi mogao das e prebacim?Siguran sam da postoji negde prazno mesto.Šest časova biologije ne bi mogla da bude jedina opcija...“.
Nasmejao sam joj se.pažljivo da ne otkrijem previše zube jer bi je preplašili,puštajuci da mi ovaj izraz omekša lice.
Njeno srce je lupalo brže.Previše mlad,ljutito je podsetila sebe.
,,Pa,možda bih mogla da razgovaram sa Bobom,mislim,gospodinom Bannerom.mogla bi da vidim ako...“

Samo sekunda je bila potrebna da promeni sve:atmosferu u prostoriji,moju misiju ovde,razlog zbog kog sam se nagnuo prema crvenokosoj ženi...Ono što je ranije bilo za jednu svrhu,sada je bilo za sasvim neku drugu...
Sekunda je bila potrebna da Samantha Wells otvori vrata i ubaci kartu sa izostancima u korpu pored vrata i ponovo projuri napolje,žureći da što pre ode van škole.
Sekunda je bila potrebna da iznenadni nalet verta kroz otvorena vrata naleti na mene.sekunda je bila potrebna da shvatim zašto me prva osoba koja je prošla kroz vrata nije prekinula svoojim mislima.Okrenuo sam se,mada nisam ni morao da bih bio siguran.Okrenuo sam se lagano,boreći se da
kontrolišem mišiće koji su mi se protivili.
Bella Swan je stajala pored vrata,leđima oslonjena o zid,sa parčetom papira stegnutim u
rukama.njene oči su bile još šire kada je videla moj divlji,neljudski pogled.
Miris njene krvi je prožimao svaki delić vazduha u sićušnoj,vreloj prostoriji.Grlo je počelo da mi gori.Čudovište je ponovo zabljesnulo prema meni iz ogledala njenih
očiju,prikriveno zlo.Moja ruka je oklevala u vazduhu iznad šaltera.Ne bi morao
da se krećem u cilju da posegnem preko njega i udarim glavu gospođice cope u
njen sto dovoljno snažno da je ubijem.Dva života je bolje nego
dvadeset.Razmena.Čudovište je željno i gladno čekalo da to uradim.Ali uvek je
postojao izbor-morao je da postoji.
Prekinuo sam pokrete mojih pluća,i fiksirao Carlisleovo lice ispred mojih očiju.Ponovo sam
se okrenuo gospođici Cope i čuo njeno unutrašnje iznenađenje zbog promene u
izrazu mog lica.Udaljila se od mene,ali njen strah se nije formirao u povezane
reči.
Koristeći svu kontrolu koju sam stekao decenijama samoodricanja,načinio sam jednak i ljubazan glas.Bilo je ostalo još toliko vazduha u mojim plućima da još jednom
progovorim.jureći kroz reči.
,,Onda nema veze.Vidim da je to nemoguće.Mnogo vam hvala na vašoj pomoći“.
Jurnuo sam i pokrenuo sebe iz prostorije,pokušavajući da ne osetim toplokrvno srce u
devojčinom telu,dok sam prolazio na samo milimetar od nje.
Nisam se zaustavio dok nisam bio u kolima,krećući se prebrzo pri povratku.Većina ljudi
je već otišla,tako da nije bilo mnogo svedoka..Čuo sam učenika sa 4.,D.J.
Gareta,kako primećuju,i onda zanemaruju...
Odakle su se Cullen pojavo-kao da se pojavio ni iz čega.evo me ponovo maštam.Mama mi uvek kaže...
Kada sam uklizao u Volvo,ostali su već bili tu.Pokušao sam da kontrolišem disanje,ali udisao sam svež vazduh kao da me je neko gušio.
,,Edwarde?“,alice je pitala,zabrinutog glasa.
Zavrteo sam glavom prema njoj.
,,Dođavola,šta se tebi desilo?“,emmet je pitao,rastrojen na trenutak,zbog činjenice da Jasper nije bio raspoložen za revanš.
Umesto odgovora,ubacio sam auto u rikverc.Morao sam da se gubim sa ovog mesta pre nego što bi Bella Swan mogla da me ovde takođe prati.moj lični demon,koji me
proganja...Cimnuo sam kola napred i ubrzao.dostigao sam četrdeset i pre nego
što sam bio na putu.Na putu,dostigao sam sedamdeset i pre nego što sam stigao
da krivine.Bez gledanja,znao sam da su Emmett,rosalie i Jasper zurili u
Alice.Slegla je ramenima.Nije mogla da vidi ono što se desilo,samo ono što je
dolazilo.
Sada je pogledala unapred za mene.Oboje smo obradili ono što je videla u glavi,i oboje smo bili iznenađeni.
,,Odlaziš?“,prošaputala je.
Ostali su sada zurili u mene.
,,Da li odlazim?“,procedio sam kroz zube.
Onda je videla kako se kolebam oko odluke,i druga opcija je odvela moju budućnost u mračnijem pravcu.
,,Oh“.
Bella Swan,mrtva.Moje oči crvene od krvi se presijavaju.Potraga koja bi
usledila.Vreme za koje bismo pažljivo čekali dok ne postane bezbedno da ponovo
počnemo iz početka...
,,Oh!“,rekla je ponovo.Slika je postajala preciznija.Po prvi put sam video unutrašnjost kuće
šefa policije Swana,Bellu u maloj kuhinji sa žutim ormarima,okrenutu leđima dok
sam je uhodio iz senki...dozvoljavajući mirisu da me vuče ka njoj...
,,Prestani!“,prostenjao sam,nisam mogao više da podnesem.
,,Izvini“.Šaputala je,raširenih očiju.
Čudovište se radovalo.
Vizija u njenoj glavi se ponovo promenila.prazan auto-put po noći,drveće sa strane presvučeno u sneg,blješteći pri brzini od skoro tristapedeset kilometara na čas.
,,nedostajaćeš mi“,rekla je,,Nije bitno koliko kratko vreme na koje ćeš otići“.
Rosalie i Emmett su razmenili prestrašene poglede.
Skoro smo bili kod skretanju na dug put koji je vodio do naše kuće.
,,Ostavi nas ovde“,pokazala je.,,Trebao bi sam da kažeš Carlisleu“.
Klimnuo sam,auto je zaškripao zbog iznenadnog zaustavljanja.
Emmett,Rosalie i Jasper su izašli u tišini;Nateraće Alice da im objasni kada budem otišao.Alice mi je dotakla rame.
,,Uradićeš pravu stvar“,promrmljala je.Ovaj put nije bila vizija-već naređenje.
,,Ona je Charlieva jedina porodica.To bi i njega ubilo,takođe“.
,,Da“,rekao sam,slažući se samo sa poslednjim.
Skliznula je da se pridruži ostalima,obrve su joj se spajale u bojaznosti.Stopili su se sa
šumom,izvan pogleda i pre nego što sam okrenuo kola.
Ubrzao sam nazad prema gradu,i znao sam da će vizije u alicinoj glavi blještati iz tamnih u
svetle kao živa svetlost.Dok sam vozio devedeset nazad u Forks,nisam bio
siguran kuda idem.Da kažem ocu zbogom?Ili da prigrlim čudovište u meni?Put je
preleteo pod mojim gumama.

Otvorena knjiga
Nagnuo sam se nazad na snezni blok pustajuci da se mokri prah razoblici pod mojom tezinom. Moja koza se hladila da bi se poklopila sa vazduhom oko mene a mali delovi leda osecali su se kao somot pod mojom kozom. Nebo iznad mene je bilo cisto, brilijantno sa zvezdama koje su u nekim mestima sijale plavo a zuto u drugim. Zvezde su stvarale velicanstvene uvijene oblike po crnom univerzumu-neverovatan prizor. Izvrsno, prelepo. Ili pre, trebalo bi da bude izvrsno. Bilo bi da sam ja mogao da zaista vidim. Nije bilo nista bolje. Sest dana je proslo, sest dana otkad se krijem ovde u praznoj divljini Denalijevih, ali nisam bio blizi slobodi nego sto sam bio prvi put kada sam osetio njen miris . kada sam pogledao u nebo bilo je kao da je tamo bio zaklon izmedju mojih ociju I njihove lepote. Zaklon je bilo lice, izvanredno ljudsko lice, ali izgledalo je kao da ne mogu da ga izbrisem iz svog uma. Cuo sam priblizavanje misli pre nego sto sam cuo korake koji su ih pratili. Zvuci pokreta su bili samo slabo saputanje po prahu. Nisam bio iznenadjen sto me je Tanya pratila ovde. Znao sam da je bila tvrdoglava oko ovog nadolazeceg razgovora u zadnih par dana sastavljajuci dok nije bila sasvim sigurna sta je zelela da kaze. Izvila se na vidiku od oko 60 jardi, skacuci na vrhove crnih stena I balansirajuci tamo. Njena koza je bila srebrna pod svetloscu zvezda a njene duge plave lokne su bledo svetlele skoro roze sa nijansom njenih jagodica. Njene zlatne oci su svetlucale dok me je spijunirala, gotovo su gorele u snegu a pune usne su joj se polako izvile u osmeh. izvrsno, da sam ja zaista mogao da vidim. Uzdahnuo sam. Cucnula je na vrhu kamena, njeni prsti su dodirivali stenu a njeno telo se uvilo. Topovsko djule, pomislila je.
Odbacila se u vazduh, njen oblik je postao mracna uvijajuca senka dok se graciozno okrenula izmedju mene I zvezda. Savila se u loptu udarivsi gomilu snega pored mene. Snezna mecava je poletela oko mene. Zvezde su pocrnele a ja sam bio duboko u perjanim kristalima. Ponovo sam uzdahnuo ali ona se nije pomerila da me iskopa. Crnilo ispod snega nije povredjivalo niti poboljsavalo pogled. Jos uvek sam video isto lice.”Edwarde?”. sneg je ponovo leteo dok me je Tanya iskopavala. . Obrisala je prah sa mog nepomicnog lica ne gledajucu u moje oci. –Izvini-promrmljala je-bila je samo sala.
-Znam, bilo je zabavno.-
Usta su joj se iskrivila- Irina I Kejt kazu da treba da te ostavim na miru, misle da te smaram.
-Nimalo-uveravao sam je-naprotiv, ja sam taj koji je nepristojan, zao mi je
Ides kuci zar ne, pomislila je.
-Nisam jos sasvim odlucio.
Ali ne ostajes ovde, njena pomisao je sad bila tuzna
-Ne, izgleda da ne pomaze.
Napravila je grimasu-za to sam ja kriva?
-Naravno da ne-slagao sam. NEmoj da budes dzentlmen. Nasmesio sam se. zbog mene ti je neugodno, optuzivala je.
-Ne. podigla je obrvu, njeno lice je bilo puno neverice da sam morao da se nasmejem. Kratak smeh pracen jos jednim uzdahom.
- U redu-potvrdio sam-malo.
Ona je takodje uzdahnula I spustila bradu na dlanove. Njene misli su bile ojadjene.
-Ti si hiljadu puta lepsa nego zvezde Tanja. Naravno ti si vec svesna toga. Ne dopusti da moja tvrdoglavost pokopa tvoje samopouzdanje.
-Nisam navikla na odbijanje-progundjala je, napucivsi donju usnu.
-Naravno da ne- slozio sam se sa malo uspeha u blokiranju njenih misli dok je ona brzo ispitivala svoja secanja na hiljade uspesnih osvajanja. Tanja je najvise volena ljudske muskarce- oni su bili mnogo brojniji sa dodatnom prednoscu, bili su mekani I topli. I uvek pozudni.
-Sukubus- zadirkivao sam nadajuci se da cu prekinuti slike koje su treperile u njenoj glavi.
Nasmejala se blesnuvsi zubima- Original.
Za razliku od Karlajla Tanja I njene sestre su polako otkrivale svoju savest. Na kraju, njihova sklonost ka ljudskim muskarcima ih je okrenula protiv pokolja. A muskarci, oni su volele…ziveli.
-Kad si se pojavio ovde mislila sam da….
Znao sam sta je mislila I mogao sam da pretpostavim d ace se tako osecati. Ali nisam bio pri najboljem analitickom razmisljanju u tom trenutku.
-Mislila si das am promenio misljenje.
-Da-mrko me je pogledala
Osecam se uzasno sto sam izigrao tvoja ocekivanja Tanja, nisam hteo, nisam razmisljao. Samo sam otisao u zurbi.
-Ne verujem da ces mi reci zasto…
Ustao sam obgrlivsi noge sklupcavsi se odbrambeno- Ne zelim da pricam o tome.
Tanja Irina I kejt su bile jako dobre u zivotu kom su se posvetile. Na neki nacin bolje I od Karlajla. Uprkos ludoj blizini koju su sebi dopustale sa onima koji bi trebalo da budu-I nekad su bili- njihov plen nisu pravile greske. Bilo me je sramo tad a priznam svoju slabost Tanji.
Problemi sa zenama -nagadjala je ignorisuci moje protivljenje.
Nasmejao sam se mracno- ne na nacin na koji ti mislis

Onda
je bila tiha. Slušao sam njene misli dok je jurila kroz različita
pogađanja, pokušavajući da dešifruje značenje mojih reči.

,,Nisi čak ni blizu,” rekao sam joj.
,,Jedan nagoveštaj?” pitala je.
,,Molim te pusti to Tanja.”

Opet
je bila tiha, jos uvek razmišljajući. Ignorisao sam je, uzaludno
pokušavajući da dam vrednost zvezdama. Odustala je nakon tihog
trenutka, a njene misli zadobiše novi pravac.

Kuda ćeš otići, Edvarde, ako odeš? Nazad kod Karlajla?

,,Ne mislim tako,” prošaputao sam.

Gde
bih mogao da odem? Nisam mogao da smislim ni jedno mesto na čitavoj
planeti, koje ima nešto zanimljivo za mene. Nije bilo ničega što sam
želeo da vidim ili uradim. Jer, nije bitno gde odem, nikad neću ici ka
nečemu – samo ću bežati od. Mrzeo sam to. Kad sam postao tolika kukavica?

Tanja
prebaci svoju tanku ruku oko mojih ramena. Ukočio sam se, ali nisam
odstuknuo od njenog dodira. Nije mislila ništa više od prijateljske
udobnosti. Uglavnom.

,,Mislim da ćeš se vratiti,” rekla je,
glasom koji je imao samo mali nagoveštaj njenog izgubljenog ruskog
akcenta. ,,Nije bitno šta je…ili ko je to… ko te lovi. Ti ćeš se
suočiti uzdignute glave. Ti si takav tip.”

Njene reči bile su
jednako iskrene kao njene misli. Pokušao sam da prihvatim viziju sebe
koju je ona nosila u svojoj glavi. Onog ko se uzdignute glave suoči sa
stvarima. Bilo je zadovoljstvo ponovo tako misliti o sebi. Nikad nisam
sumnjao u svoju hrabrost, u svoju sposobnost da se suočim s teškoćama,
pre tog užasnog sata na srednjoškolskom času biologije koji se nedavno
desio.
Poljubio sam njen obraz,
brzo se povlačeći unazad, kada je okrenula svoje lice ka mome, već
napućenih usana. Tužno se osmehnula mojoj žurbi.

,,Hvala ti Tanja. Bilo mi je potrebno da to čujem.”

Njene misli postaše razdražljive. ,,Dobrodošao si, pretpostavljam. Želela bih da si bio razumniji oko stvari, Edvarde.”
,,Žao mi je, Tanja. Znaš da si previše dobra za mene. Ja jednostavno….još nisam našao ono za čime tragam.”
,,Pa, ako odeš pre nego što te ponovo vidim…zbogom, Edvarde.”
,,Zbogom
Tanja.” Dok sam izgovarao reči, mogao sam to da vidim. Mogao sam da
vidim sebe kako odlazim. Kako sam dovoljno jak da se vratim na jedino
mesto na kom sam želeo da budem. ,,Hvala još jednom.”

Bila je
na svojim nogama jednim okretnim pokretom, a onda je otrčala, kao duh
preko snega, tako brzo da njena stopala nisu imala vremena da se utisnu
u snegu; nije ostavljala otiske stopala za sobom. Nije se okrenula.
Moje odbijanje smetalo joj je više nego što je do sada dala da se vidi,
čak i u svojim mislima. Neće želeti da me vidi opet pre nego što odem.
Moja usta su se opet iskrivila s velikom žalošću. Nije mi se sviđalo
što povređujem Tanju, iako njena osećanja nisu bila duboka, jedva
čista, I u svakom slučaju, ne nešto čemu bih mogao da se vratim. Ipak
me je činilo da se osećam manje nego džentlmen.

Stavio sam
bradu na kolena, zureći opet u zvezde, iako sam odjednom bio nestrpljiv
da budem na svom putu. Znao sam da će me Alis videti kako dolazim kući,
da će reći ostalima. To će ih usrećiti – pogotovo Karlajla i Esme. Ali
posmatrao sam zvezde još trenutak, pokušavajući da vidim preko lica u
svojoj glavi. Između mene i šljaštećih svetiljki na nebu, par
zbunjenih, čokoladno-smeđih očiju, zurio je natrag u mene, izgleda
pitajući šta će ova odluka značiti za nju. Naravno, nisam mogao
da budem siguran da li je to stvarno bila informacija koju su njene
radoznale oči tražile. Čak ni u svojoj mašti, nisam mogao da čujem
njene misli. Oči Bele Svon nastaviše da zapitkuju, a neosmetan pogled
na zvezde je nastavio da me se kloni. S teškim uzdahom, odustao sam i
stao na svoja stopala. Ako budem trčao, vratiću se do Karlajlovih kola
za manje od jednog sata.

U žurbi da vidim svoju porodicu – i
veoma snažno želeći da budem Edvard koji se uzdignute glave suočavao sa
stvarima – pojurio sam preko snežnog polja osvetjenog zvezdama, ne
ostavljajuci otiske stopala.

,,Biće u redu,” Alis je uzdahnula.
Oči su joj bile nekoncentrisane, a Džasper je lagano držao jednu ruku
ispod njenog lakta, vodeći je, dok smo ulazili u kafeteriju, držeci se
u grupi. Rozali I Emet su predvodili, Emet izgledajući smešno kao
telohranitelj usred neprijateljske teritorije. Rouz je izgledala
oprezno takođe, ali mnogo više iznervirano nego zaštitnički.

,,Naravno
da hoće,” promrmljao sam. Njihovo ponašanje je bilo smešno. Da nisam
mislio da mogu da izdržim ovaj trenutak, ostao bih kući.

Iznenađenje
našeg običnog, čak razigranog jutra – bio je sneg koji je napadao preko
noći, a Emet I Džasper nisu bili iznad toga da iskoriste povoljan
položaj zbog moje odsutnosti kako bi me bombardovali grudvama; kada im
je dosadio moj manjak pružanja otpora, okrenuli su se jedan protiv
drugog – ova preterana pažnja bila bi smešna, da nije toliko
iritirajuća.

,,Još uvek nije ovde, ali put kojim ce ući….Neće biti na naletu vetra ako sednemo da svoje uobičajeno mesto.”
,,Naravno da ćemo sedeti na svom uobičajenom mestu. Prekini Alis. Ideš mi na živce. Biću potpuno dobro.”

Namignula je, dok joj je Džasper pomagao da sedne na mesto, a njene oči su konačno bile fokusirane na moje lice.

,,Hmmmm,” rekla je iznenađeno. ,,Mislim da si dobro.”
,,Naravno da jesam,” promrmljao sam.

o sam.Mrzeo
sam da budem centar njihove brige. Osetio sam iznenadno razumevanje za
Džaspera, prisećajući se svih puta kada smo zaštitnički obletali oko
njega. Susreo je moje lice, razumevajući I iskezio mi se.

Iritirajuće, zar ne?

Napravio sam grimasu.

Nije
li mi se samo prošle nedelje ova dugačka, siva soba činila tako
nezanimljivom za ubijanje? Nije li izgledalo kao koma, kao san, biti
ovde?

Danas su moji živci bili zategnuti i razvučeni– dirke
klavira podešene da sviraju I na najlakši pritisak. Čula su mi bila
hiper-osetljiva; analiziro sam svaki zvuk, svaki dodir, svaki pokret
vazduha koji je dotakao moju kožu, svaku misao. Posebno misli. Bilo je
samo jedno čulo koje sam držao blokirano, odbijajući da ga koristim.
Njuh, naravno. Nisam disao.

Očekivao sam da ću čuti više o
Kalenovima u mislima kroz koje sam prolazio. Celog dana sam čekao, u
potrazi za bilo kojim novim poznanikom kom se Bela Svom možda poverila,
pokušavajući da vidi pravac koji ce trač dobiti. Ali nije bilo ničega.
Niko nije primetio pet vampira u kafeteriji, isto kao I pre nego što je
nova devojka došla. Neki ljudi su još uvek mislili na tu devojku, još
uvek mislili iste misli od prošle nedelje. Umesto da to smatram užasno
dosadnim, sad sam bio fasciniran.

Zar nikome ništa nije rekla o meni?

Nije
bilo šanse da nije primetila moj crni, ubilački pogled. Video sam je
kako reaguje na njega. Sigurno sam je žešće preplašio. Bio sam ubeđen
da će pomenuti nekome, mozda čak I malo preuveličati priču da je učini
boljom. Dodati mi par pretećih rečenica. A onda, takođe me je čula kako
pokušavam da se ispišem sa našeg zajedničkog časa biologije. Sigurno se
pitala, nakon sto je videla moj izraz, da li je ona bila uzrok.
Normalna devojka bi se okolo raspitivala, upoređivala svoje iskustvo sa
drugima, tražeci sličnu okolnost koja bi objasnila moje ponašanje, kako
se ne bi osećala izostavljenom. Ljudi su bili konstantno očajni za tim
da se osećaju normalnima, da se uklope. Da se mešaju sa svakim oko
sebe, kao stado ovaca. Potreba je bila posebno jaka tokom trajanja
nesigurnih godina odrastanja. Ova devojka neće biti izuzetak tom
pravilu.

Ali uopšte niko nije
primetio nas koji sedimo za svojim uobičajenim stolom. Bela mora biti
izuzetno stidljiva, ako se nije poverila nikome. Možda je pričala sa
svojim ocem, možda je to bila najjača veza… iako to nije izgledalo
tako, s obzirom na činjenicu da je tokom svog života provela tako malo
vremena s njim. Pre će biti da je bliža s majkom. I dalje, moraću
jednom uskoro da prođem pored šefa Svona i da čujem šta misli.

,,Nešto novo?” Džasper upita.
,,Ništa. Mora da…. nije nikom ništa rekla.”
Svi su podigli obrve čuvši ovu vest.

,,Možda nisi toliko strašan koliko misliš,” Emet reče, zadirkujući. ,,Kladim se da bih ja mogao da je preplašim bolje od toga.”

Prevrnuo sam očima. ,,Pitam se zašto….?” Zapitao se ponovo o mom otkriću o devojčinoj jedinstvenoj tišini.

,,Prešli smo preko toga. Ne znam.”

,,Ulazi,” Alis potom promrmlja. Osetio sam kako mi telo postaje rigidno. ,,Potrudite se da izgledate ljudski.”

,,Ljudski, kažeš?” Emet upita.

Prvo
je podigao svoju desnicu, uvijajući prste kako bi otkrio grudvu snega
koju je sačuvao u svom dlanu. Naravno da se tamo nije istopila. Stisnuo
ju je u nepravilnu kocku leda. Držao je pogled na Džasperu, ali ja sam
video pravac njegovih misli, baš kao I Alis, naravno. Kada je iznenada
bacio komad leda na nju, ona ga je brzo oterala jednim lepršavim
kvrckanjem svojih prstiju. Led je preleteo dužinu prostorije, prebrzo
da bude vidljiv ljudskim očima, I razbio se uz ostar zvuk lomljenja na
zidu od cigala. Cigla je pukla takođe. Glave u tom uglu sobe se
okrenuše da zure u gomilu slomljenog leda na podu, a potom se okrenule
u potrazi za krivcem. Nisu gledali dalje od par stolova udaljenosti.
Niko nije pogledao u nas.

,,Veoma ljudski, Emete,” Rozali reče zajedljivo. ,,Zašto ne udariš pesnicom u zid, kad si već kod toga?”

,,Bilo bi impresivnije kad bi ti to uradila, dušo.”
Pokušao
sam da držim pažnju na njima, dok su mi se cerili kao da sam bio deo
njihove šale. Nisam dopustio sebi da pogledam u red, u kom sam znao da
je bila stajala. Ali to je bilo sve što sam slušao.

Mogao sam
čuti Džesikino nestrpljenje sa novom devojkom, koja je takođe izgledala
rasejano, dok je bez emocija stajala u redu koji se kretao. Video sam,
u Džesikinim mislima, da su obrazi Bele Svon još jednom bili obojeni u
svetlo-pink, puni krvi. Uzeo sam jedan kratak, plitak dah, spreman da
prestanem da dišem ukoliko bi ijedan tračak njenog mirisa dotakao
vazduh do mene. Majk Njuton bio je sa te dve devojke. Čuo sam oba
njegova glasa, mentalni I verbalni, kad je pitao Džeskiku šta nije bilo
u redu sa Svonovom. Nije mi se sviđao način na koji su se njegove misli
vezale oko nje, treptaj već postojanih fantazija, koje su obletale
njegov um, dok ju je gledao kako kreće I diže pogled sa svog
sanjarenja, kao da je zaboravila da je on bio tamo.
,,Ništa,” čuo
sam Belu kako govori, tihim, jasnim glasom. Izgledalo je kao da je
zazvonio poput zvona u kafeteriji iznad svog tog mrmljanja, ali znao
sam da je to bilo samo zato što sam tako pažljivo slušao.

,,Danas
ću uzeti samo koka-kolu,” nastavila je dok se pomerala kako bi se
uskladila sa ostatkom reda. Nisam mogao a da ne bacim jedan brz pogled
u njenom pravcu. Zurila je u pod, dok je krv polako bledela iz njenog
lica. Brzo sam skrenuo pogled, ka Emetu, koji se smejao bolnom osmehu
na mom licu.

Izgledaš bolesno, brate.

Izmenio sam svoje crte lica, kako bi izraz izgledao opušteno I bez truda.
Džesika se naglas čudila devojčinom manjku apetita. ,,Zar nisi gladna?”

,,Ustvari, malo mi je muka.” Glas joj je bio tiši, ali I dalje veoma jasan.
Zašto
mi je smetala, ta zaštitnička briga koja je iznenada izvirala iz misli
Majka Njutona? Zašto je bilo bitno to sto je postojala ivica
posesivnosti ka njima? Nije bila moja stvar ako je Majk Njuton osećao
nepotrebnu zabrinutost za nju. Možda je ovo bio način na koji su svi
reagovali na nju. Zar nisam ja želeo, instinktivno, da je zaštitim
takođe? Pre nego što sam želeo da je ubijem, to je…
Ali, da li je devojka bila bolesna?

Bilo je teško proceniti –
izgledala je tako nežno sa svojom prozirnom kožom… Onda sam shvatio da
sam I ja takođe brinuo, baš kao I taj glupi dečko, I prisilio sam sebe
da ne razmišljam o devojčinom zdravlju.

Bez obzira na to,
nisam voleo da je posmatram kroz misli Majka Njutona. Prebacio sam se
na Džesikine, pažljivo posmatrajući kako njih troje biraju sto za koji
će sesti. Na sreću, seli su sa Džesikinim uobičajenim društvom, za
jedan od prvih stolova u sobu. Ne na naletu vetra, baš kao što je Alis
obećala.

Alis me gurnu laktom. Uskoro će pogledati, ponašaj se ljudski.
Stisnuo sam zube iza svog osmeha.

,,’Oladi, Edvarde,” Emet reče. ,,Iskreno. Znači ubiješ jedno ljudsko biće. Teško da je to kraj sveta.”

,,Ti ćeš znati,” promrmljao sam.

Emet se nasmeja. ,,Moraš naučiti da preboliš stvari. Kao ja. Večnost je dugo vreme da se valjaš u krivici.”

Upravo tada, Alis je bacila manji komad leda koji je skrivala, pravo u Emetovo iznenađeno lice.
Trepnuo je, iznenađen, a onda se iskezio u iščekivanju.

,,Sama
si to tražila,” rekao je dok se nagnuo preko stola I protresao svoju
kosu punu leda u njihovom pravcu. Sneg, koji se topio u toploj
prostoriji, izleteo je iz njegove kose, poput snažnog tuša leda I vode.


,,Fuj,” Rozali se požalila, nakon što su ona I Alis odstuknule od poplave.

Alis
se nasmejala I svi smo joj se pridružili. Mogao sam da vidim, u
Alisinoj glavi, kako je isplanirala ovaj savršeni trenutak, I znao sam
da će nas devojka - trebalo je da prestanem da razmišljam o njoj tako,
kao da je jedina devojka na svetu – da će nas Bela gledati kako
se smejemo I igramo, izgledajuci jednako srećni I nerealistično
idealni, kao slika Normana Rokvela. Alis je nastavila da se smeje I
drži svoj poslužavnik gore, kao štit. Mora da devojka – Bela još uvek
zuri u nas.

….zuri u Kalenove, opet, neko je pomislio, privlačeći moju pažnju.

Automatski
sam pogledao ka nenamernom pozivu, shvatajući, dok su moje oči
pronalazile njihov pravac, da sam prepoznao glas – toliko sam ga slušao
danas.

Ali moje oči su skliznule sa Džesike I fokusirale se na
devojčin prodoran pogled. Brzo je pogledala dole, ponovo se skrivajući
iza svoje guste kose.

Šta je mislila? Frustracija je izgleda
postajala veća kako je vreme prolazilo, umesto da postane dosadna.
Probao sam – nesiguran u to sta radim, jer nikad nisam probao ovo
ranije – da istražim svojim umom tišinu oko nje. Moj ekstra sluh mi je
uvek dolazio prirodno, bez pitanja; nikad nisam morao da radim na
njemu. Ali sad sam se koncentrisao, pokušavajući da srušim ma kakav
štit koji je imala oko sebe.

Ništa osim tišine.

Šta je to s njom? Džeskina misao, eho moje sopstvene frustracije.

,,Edvard
Kalen zuri u tebe,” prošaputala je Svonovoj u uho, dodajući kikot. Nije
bilo ni trunke njene ljubomorne iziritiranosti u njenom glasu. Džesika
je izgleda bila vešta u glumi prijateljstva.

Ja sam slušao takođe, udubljen, devojčin odgovor.

,,Ne izgleda ljutito, zar ne?” prošaputala je natrag.

Znači jeste
primetila moju divlju reakciju prošle nedelje. Naravno da jeste.
Pitanje je zbunilo Džesiku. Video sam sopstveno lice u njenim mislima,
dok je proveravala moju reakciju, ali nisam joj susreo pogled. I dalje
sam se koncentrisao na devojku, pokušavajuci da čujem nešto. Moja uporna fokusiranost, izgleda, uopšte nije pomagala.

,Ne,” Džesika joj je rekla, I ja sam znao da je
želela da je mogla reći da – kako ju je mučilo iznutra, moje zurenje –
iako tome nije bilo ni traga u njenom glasu, ,,Zar bi trebalo da bude?”


,,Mislim da mu se ne sviđam,” devojka prošaputa natrag,
polažuci glavu na svoju ruku, kao da je odjednom bila umorna. Probao
sam da shvatim pokret, ali mogao sam samo da nagađam. Možda jeste bila umorna.

,,Kalenovima se niko ne sviđa,” Džesika ju je ubedila. ,,Pa, oni ne primećuju nikoga dovoljno da im se svidi.” Nikad nisu. Njena misao bila je mrmljanje puno žalbe. ,,Ali on I dalje zuri u tebe.”

,,Prestani
da ga gledaš,” devojka reče zabrinuto, podižući svoju glavu s ruke kako
bi se uverila da je Džesika poslušala naredbu.

Džesika se zakikotala, ali uradila kako je ova tražila.

Devojka
nije skrenula pogled sa svog stola tokom ostatka sata. Mislio sam –
mislio, naravno, nisam mogao biti siguran – da je ovo bilo proračunato.
Izgledalo je kao da želi da me pogleda. Njeno telo bi se polako
okrenulo u mom pravcu, njena brada bi počela da se okreće, a onda bi
uhvatila samu sebe, duboko udahnula I nastavljala da fiksirano zuri u
onoga ko je pričao.

Ignorisao sam misli oko devojke, jer
većinom, trenutno, nisu bile o njoj. Majk Njuton je planirao grudvanje
na parkingu posle škole, izgleda ne primećujući da se sneg počeo
pretvarati u kišu.Treptaj mekih pahuljica na krov postao je priličnije
dobovanje kišnih kapi. Zar stvarno nije mogao da čuje promenu? Meni se
činila prilično glasna.

Kad se period ručka završio, ostao sam
na svom mestu. Ljudi su izašli, a ja sam uhvatio sebe kako pokušavam da
razlikujem zvuk njenih koraka od zvuka ostalih, kao da je bilo nešto
važno I neobično u njima. Kako glupo. Moja porodica se nije pomerila,
takođe. Čekali su da vide šta ću ja uraditi. Da li ću otići na šesti
čas, pored devojke gde sam mogao da osetim apsurdno moćan miris njene
krvi, da osetim toplotu njenog pulsa u vazduhu na svojoj koži? Da li
sam bio dovoljno jak za to? Ili mi je bilo dovoljno za jedan dan?

,,Mislim da je u redu,” Alis reče, oklevajući. ,,Misli su ti složene. Mislim da ćeš uspeti da izdržiš jedan sat.”

Ali Alis je znala koliko brzo misao može da se promeni.

,,Zasto
forsirati, Edvarde?” Džasper je upitao. Iako nije zeleo da oseća
samozadovoljstvo zbog toga što sam ja sad bio taj koji je slab, mogao
sam da čujem da jeste, samo malo. ,,Idi kući. Polako.”

,,U čemu
je velika stvar?” Emet se nije slagao. ,,I da je ubije I da je ne
ubije. Bar će završiti s tim, na ovaj ili onaj način.”

,,Ne želim da se još selim,” Rozali se žalila. ,,Ne želim da počnem sve ispočetka. Skoro smo završili srednju školu, Emete. Konačno.”

Bio
sam neodlučan. Želeo sam, žarko želeo, da se uzdignute glave suočim s
ovim, pre nego da ponovo pobenem. Ali nisam želeo da se forsiram,
takođe. Bila je greška za Džaspera prošle nedelje, što nije lovio
toliko dugo; da li je ovo bila samo beznačajna greška?

Nisam
želeo da iskorenim svoju porodicu. Niko od njih mi neće zahvaljivati na
tome. Ali želeo sam da odem na svoj čas biologije. Shvatio sam da sam
želeo da joj ponovo vidim lice. To je presudilo. Ta radoznalost. Bio
sam besan na sebe sto je osećam. Zar nisam obećao sebi da neću
dozvoliti da me tišina devojčinog uma učini previše zainteresovanim? A
ipak, bio sam tu, prekomerno zainteresovan. Želeo sam da znam šta je
mislila. Misli su joj bile zatvorene, ali oči su joj bile veoma
otvorene. Možda ću, za promenu, moći da čitam iz njih.

,,Ne
Rouz, mislim da će stvarno biti u redu,” Alis reče. ,,Učvršćuje se.
Devedeset I tri posto sam sigurna da se ništa loše neće desiti ako ode
na čas.” Pogledala me je, znatiželjno, pitajući se šta se u mojim
mislima promenilo, što je njenu viziju učinilo sigurnijom.

Da li će radoznalost biti dovoljna da održi Belu Svon u životu?

Emet je bio u pravu – zašto ipak ne završiti s tim, ma na koji način? Suočiću se sa iskušenjem uzdignute glave.

,,Idite
na čas,” naredio sam, ustajući od stola. Okrenuo sam se I odvojio od
njih ne okrećući se. Mogao sam da čujem Alisinu brigu, Džaserovu
osuđivanje, Emetovo odobravanje i Rozalinu iziritiranost kako se vuku
za mnom. Uzeo sam jedan poslednji, dubok dah na vratima, a onda sam ga
zadržao u svojim plućima dok sam ulazio u mali, topao prostor. Nisam
kasnio. Gospodin Baner je I dalje spremao sve za današnju
laboratorijsku vežbu. Devojka je sedela za mojim – za našim
stolom, ponovo spuštenog lica, zureći u fasciklu po kojoj je šarala.
Proučio sam skicu dok sam se približavao, zainteresovan čak I za ovu
običnu kreaciju njenog uma, ali bilo je beznačajno. Samo besciljne
škrabotine, šare unutar još šara. Možda se nije koncentrisala na crtež,
već je mislila na nešto drugo?

Povukao sam svoju stolicu nazad,
sa nepotrebnom oštrinom, pušajući je da škripi na linoleumu; ljudi su
se uvek osećali prijatnije kad je buka najavljivala nečiji dolazak.
Znao sam da je čula zvuk; nije podigla pogled, ali njene ruke su
propustile šaru na dizajnu koji je crtala, čineci ga neuravnoteženim.
Zasto nije podigla pogled? Verovatno je bila preplašena. Moram biti
uveren da sam je ovaj put ostavio sa drugačijim utiskom. Da je navedem
da misli da je izmislila ono od ranije.

,Zdravo,” rekao sam tihim
glasom, koji sam koristio kad sam želeo da navedem ljude da se
prijatnije osećaju, praveći ljubazan osmeh svojim ustima, koji neće
pokazati zube. Onda je podigla pogled, njene krupne oči su bile
uplašene – skoro zbunjene – I pune tihih pitanja. Bio je to isti izraz
koji je ometao moju viziju tokom protekle nedelje.

Dok sam
zurio u te neobično duboke braon oči, shvatio sam da je mržnja – mržnja
za koju sam zamišljao da je ova devojka zasluživala jer jednostavno
postoji – isparila. Ne dišući sad, ne osećajući njenu aromu, bilo je
teško verovati da bi bilo ko tako lomljiv mogao ikada biti opravdano
mržen. Obrazi su počeli da joj se rumene I nije rekla ništa.

Držao
sam svoje oči na njenim, fokusirajući se samo na njihovu zapitkujuću
dubinu, I pokušao sam da se ne obazirem na boju u njene kože koja budi
apetit. Imao sam dovoljno daha da malo duže pričam bez udisanja.

,,Zovem
se Edvard Kalen,” rekao sam, iako sam znao da je to već znala. To je
bio ljubazan način za početak. ,,Nisam imao prilike da se predstavim
prošle nedelje. Ti si sigurno Bela Svon.”

Izgledala je zbunjeno
– pojavio se onaj mali nabor izmedju njenih očiju ponovo. Potrajalo je
pola sekunde duže nego što bi trebalo da odgovori.

,,Otkud znaš moje ime?” pitala je, a glas joj je samo malo zadrhtao.

Mora
da sam je stvarno prestravio. Ovo je učinilo da se osećam krivim; ona
je jednostavno bila tako bespomoćna. Nežno sam se nasmešio – bio je to
zvuk koji je olakšavao ljudima. Ponovo, bio sam pažljiv oko zuba.

,,Oh, mislim da svi znaju tvoje ime. Celo mesto je iščekivalo tvoj dolazak.”

Namrštila
se, kao da joj ova informacija nije godila. Pretpostavio sam, ako je
stidljiva kao što je izgledala, pažnja će joj izgledati kao loša stvar.
Većina ljudi je osećala suprotno. Nisu želeli da budu izostavljeni iz
gomile, a u isto vreme su žudeli za reflekorom za svoju individualnu
ličnost.

,,Ne,” rekla je. ,,Hoću da kažem, zašto si me nazvao Bela?”

,,Da
li više voliš da te zovu Izabela?” pitao sam, zapanjen činjenicom da
nisam mogao da vidim kuda je ovo pitanje vodilo. Nisam razumeo.
Sigurno, ona je napravila svoj izbor jasno više puta prvog dana. Da li
su svi ljudi bili ovako nerazumljivi bez mentalnog konteksta koji je
služio za razumevanje?

,,Ne, svidja mi se Bela,” odgovorila
je, naginjući lagano glavu ka jednoj strani. Njen izraz – ako sam ga
pravilno tumačio – bio je nešto izmedju stida I zbunjenosti. ,,Ali
mislim da me Čarli – mislim, moj tata – sigurno iza ledja zove Izabela.
Ovde me, izgleda, svi znaju pod tim imenom.” Njena koža je potamnela za
nijansu rozikastije.

,,Oh,” rekao sam neubedljivo I brzo skrenuo pogled s njenog lica.

Upravo
sam shvatio šta je njeno pitanje značilo; izlanuo sam se – napravio
grešku. Da nisam toliko prisluškivao ostale tog prvog dana, onda bih je
prvo nazvao njenim punim imenom, baš kao I bilo ko drugi. Primetila je
razliku. Osetio sam oštar ubod nelagodnosti. Bilo je veoma brzo od nje
da primeti moju grešku. Prilično pronicljivo, posebno za nekoga ko bi
trebalo da bude preplašen mojom blizinom. Ali imao sam veće probleme od
bilo kakve sumnje o meni koju je ona mogla držati zaključanu unutar
svoje glave.

Ponestalo mi je vazduha. Ako sam želeo da pričam
s njom opet, moraću da udahnem. Biće teško izbegavati razgovaranje. Na
njenu nesreću, deljenje ovog stola činilo ju je mojim laboratorijskim
partnerom I moraćemo da radimo zajedno danas. Izgledalo bi čudno –
nerazumno nepristojno – da je ignorišem dok radimo laboratorijsku
vežbu. To bi je učinilo sumnjičavijom, uplašenijom… Odmakao sam se od
nje onoliko daleko koliko sam mogao ne pomerajući svoje sedište,
okrećući svoju glavu ka prolazu izmedju klupa. Ohrabrio sam se,
zaključao svoje mišiće u mestu, a potom usisao jedan brži uzdah koji mi
je napunio grudi, dišući samo na usta.

Ahh!

Bilo je
neopisivo bolno. Čak iako je nisam omirisao, mogao sam da osetim njen
ukus na svom jeziku. Moje grlo je odjednom ponovo bilo u plamenovima,
žudeći upravo onako jako kao prvi put kad sam uhvatio njen miris prošle
nedelje. Sastavio sam zube I pokušao da se sastavim.

,,Počnite,” gospodin Baner naredi.

Osećao
sam kao da je trebala svaka trunka samokontrole koju sam dostigao tokom
sedamdeset godina teškog rada, da se okrenem natrag ka devojci, koja je
zurila dole u sto, I da se nasmešim.

,,Dame prvo, partnerko?” ponudio sam.

Pogledala
je u moj izraz lica, a lice joj se ispraznilo, njene oči se raširiše.
Da li bilo nečeg pogrešnog u mom izrazu? Da li je ponovo bila
preplašena? Nije progovorila.

,,Ili mogu ja da počnem, ako želiš,” rekao sam tiho.

,,Ne,” rekla je, a lice joj je ponovo prešlo iz bele u crvenu. ,,Ja ću prva.”

Zurio
sam u opremu na stolu, nagnuti mikroskop, kutiju objektiva, radije nego
da gledam uzburkalu krv ispod njene čiste kože. Uzeo sam još jedan brzi
uzdah, kroz zube, I uzdrhtao dok je ukus boleo moje grlo.

,,Profaza,” rekla je, nakon kratkog proučavanja. Krenula je da skloni slajd, iako ga je jedva proučila.

,,Ne
smeta ti da pogledam?” Instinktivno – glupo, kao da sam jedan njene
vrste – posegnuo sam da sprečim njenu ruku da pomeri pločicu. Na
sekundu, toplota njene kože je zagorela na mojoj. Bio je to kao
elektro-šok – sigurno mnogo toplije od uobičajenih 36 stepeni. Toplina
je išla kroz moju šaku I dužinom moje ruke. Izmakla je svoju ruku koja
je bila ispod moje.

,,Izvini,” promrmljao sam kroz svoje
skupljene zube. Pod potrebom da pogledam negde, uhvatio sam mikroskop I
sa olakšanjem zurio kroz otvor. Bila je u pravu.

,,Profaza,” složio sam se.

I
dalje sam bio preuznemiren da je pogledam. Dišući što sam tiše mogao
kroz svoje stisnute zube I pokušavajući da ignorišem goreću žedj,
koncentrisao sam se na jednostavno proučavanje, pišući reč na
odgovarajuću liniju laboratorijskog lista papira, a potom zamenivši
prvi uzorak drugim.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku http://cullen-family.twilightlegend.net

O čemu je sad razmišljala? Šta je osetila kad
sam joj dotakao ruku? Mora da je moja koža bila ledeno-hladna –
odbojna. Nije ni čudo što je bila toliko tiha. Bacio sam pogled na
uzorak.

,,Anafaza,” rekao sam sebi dok sam to zapisivao na sledeću liniju.

,,Mogu li?” upitala je.

Pogledao sam je, iznenadjujući se kad sam video kako iščekuje, jedne ruke pola ispružene ka mikroskopu. Nije izgledala
uplašeno. Da li je stvarno mislila da sam pogrešno odgovorio? Nisam
mogao da sprečim sa se nasmešim njenom izrazu lica punom nade, dok sam
gurao mikroskop ka njoj. Zurila je kroz otvor sa žarom koji je lagano
bledeo. Uglovi njenih usana se spustiše.

,,Treća pločica?”
upitala je, ne podižući pogled sa mikroskopa, ali pružajući šaku.
Spustio sam sledeću pločicu u njenu šaku, ovog puta ne dopuštajući da
moja koža pridje bilo gde blizu njene. Sedenje pored nje bilo je kao
sedenje pored vruće lampe. Mogao sam da osetim kako se polako zagrevam.
Nije gledala u pločicu predugo.

,,Interfaza,” rekla je
nonšalantno – možda se malo previše trudeći da zvuči tako - I gurnula
mikroskop ka meni. Nije dodirnula papir, čekala je da ja napišem
odgovor. Proverio sam – ponovo je bila u pravu. Ovako smo završili,
progovarajući po jednu reč I nikad susrećući oč onog drugog. Bili smo
jedini koji su završli – ostalima u učonici zadatak je teže isao. Majk
Njuton je izgleda imao problema sa koncentrisanjem – pokušavao je da
gleda Belu I mene.

Voleo bih da je ostao tamo odakle je došao,
Majk je mislio, odmeravajući me. Hmmm, zanimljivo. Nisam shvatao da je
dečko gajio bilo kakve ružne želje za mene. Ovo je bilo nešto novo,
izgleda oko skorog devojčinog dolaska. Čak zanimljivije, otkrio sam na
sopstveno iznenadjenje – osećanje je bilo obostrano. Ponovo sam spustio
sam pogled na devojku, zaokupljn širokim nizom razaranja I njegovim
menjanjem, preziranjem njene jedinstvenosti, bezopasnom pojavom,
stapala se sa mojim životom.

Nije da nisam mogao da vidim na
sta je Majk mislio. Ona je u stvari bila prelepa… na neobičan način.
Bolje nego prelepo – njeno lice je bilo zanimljivo. Ne potpuno
simetrično – njena uska brada neizbalansirana sa njenim raširenim
jagodicama; a tu je bila i suprotnost u bojama - kontrast svetlog I
tamnog u odnosu njene kože I kose; a onda, tu su bile oči, pune tihih
tajni…

Oči koje su iznenada bile utisnute u moje. Zurio sam natrag u nju, pokušavajući da otkrijem makar jednu od tih tajni.

,,Jesi li stavio sočiva?” odjednom reče.

Kakvo čudno pitanje. ,,Ne.” Umalo sam se nasmejao na ideju poboljšavanja svog vida.

,,Oh,” promrmljala je. ,,Nekako mi se tvoje oči čine drugačijim.”

Odjednom
sam se ponovo osetio hladnije, dok sam shvatao da izgleda danas nisam
bio jedini koji pokušava da otkrije tajne. Slegnuo sam ukočenim
ramenima, I pogledao tačno tamo gde se nastavnik šetao. Naravno da se
nešto promenilo u vezi mojih očiju odkad je poslednj put zurila u njih.
Kako bi se pripremio za današnje teško iskušenje, današnju probu,
proveo sam ceo vikend loveći, zasićujući svoju žedj što je više moguće,
stvarno preterujući. Zasićavao sam sebe krvlju životinja, ne da je to
napravilo veliku razliku u slučaju neobuzdane arome koja je lebdela u
vazduhu oko nje. Kad sam poslednji put zurio u nju, moje oči su bile
crne, ispunjene žedju. Sad, dok je moje telo bilo prepuno krvi, moje
oči su bile toplije, zlatne boje. Boje svetlog ćilibara, zbog mog
preteranog pokušavanja da ugušim žedj.

Još jedna greška. Da sam
video sta je mislila svojim pitanjem, mogao sam joj reći da. Sedeo sam
pored ljudskih bića u ovoj školi već dve godine, a ona je bila prva
koja me je proučila dovoljno blizu da je primetila promenu u boji mojih
očiju. Drugi su, dok su se divili lepoti moje porodice, težili tome da
brzo spuste pogled kad smo uzvraćali zurenje. Odvraćali su se,
blokirajući detalje naše pojave, u instinktivnom nagonu da se zaštite
od shvatanja. Ignorisanje je ljudskom umu bilo blagoslov. Zašto je baš
ova devojka morala da vidi toliko?

Gospodin Baner se približio
našem stolu. Zahvalno sam udahnuo bujicu čistog vazduha koju je doneo
sa sobom, pre nego što je uspela da se pomeša sa devojčinim mirisom.

,,Dakle,
Edvarde,” rekao je, pregledajući naše odgovore. ,,Zar ne misliš da je
Izabela trebalo da dobije priliku sa mikroskopom?”

,,Bela,” ispravio sam ga refleksivno. ,,Ustvari, ona je odredila tri od pet uzoraka.”

Misli gospodina Banera su bile skeptične dok se okretao da pogleda devojku.

,,Jesi li već radila ovaj laboratorijski zadatak?”

Gledao sam, zaokupljen, kako se devojka nasmešila, izgledajući pomalo postidjeno.

,,Ne sa korenom luka.”

,,Sa blastulom morune?” gospodin Baner je ispitivao.

,,Aha.”

Ovo
ga je iznenadilo. Današnja vežba bila je nešto sto je izvukao iz
naprednog programa. Pažljivo je klimnuo glavom ka devojci. ,,Jesi li
bila u naprednom programu u Feniksu?”

,,Da.”

Znači, bila je napredna, pametna za ljudsko biće. Ovo me nije iznenadilo.

,,Pa,”
gospodin Baner reče stisćući usne. ,,Pretpostavljam da je dobro što ste
vas dvoje laboratorijski partneri.” Okrenuo se I otišao mrmljajući,
,,Tako da druga deca dobiju šansu da sami nauče nešto,” šapatom.
Sumnjao sam da je devojka to mogla da čuje. Počela je da ponovo žvrlja
šare po svojoj fascikli. Već dve greške, u pola sata. Veoma jadno s
moje strane. Iako uopšte nisam imao predstavu šta je devojka mislila o
meni – koliko se plašila, koliko je sumnjala? – znao sam da moram da
uložim veći trud da je ostavim sa novim utiskom o sebi. Nešto čime ću
bolje da utopim njene uspomene na nas poslednji, okrutni, iznenadni
susret.